Zapisi o “Kolomejki”

(Ove zapise sam pravio tekom 1986, 1987 i 1988 godine.  U njima sam probao da se,sa odredjene distane, setom važnijih detalja iz prvog perioda postojanja “Kolomejke”.  Tu ima interesantnih zapažanja, detalja, imena, datuma, naziva naših koreografija.  Zato ih dajem na uvid svima,koje interesuje istorija Ansambla “Kolomejka” iz Sremske Mitrovice.)

 

Ansambl ukrajinskih pesama i igara “Kolomejka” osnovan je u oktobru 1979 g.  i to je bilo prvi put da je nešto učinjeno na očuvanju i daljem razvijanju ukrajinske kulture odkako je jedan broj pripadnika ovog naroda doselilo iz Bosne u Srem.  U grupi koja je pokrenula ovu inicijativu nalazili su se Mihajlo Ljahovič, Nada Ljahovič, Ljupka Kaprocki, Josip Semjanjiv kao i Snežana Milošević i Bogdan Precepa.  Poslednjih dvoje su svoj doprinos dali u toj prvoj fazi, dok su u kasnijoj aktivnosti ostali po strani.   

Kao impuls ovoj inicijativi poslužila je kritika upućena ukrajinskoj omladini u Vojvodini (a pre svega u Sremskoj Mitrovici) od strane učesnika Seminara ukrajinske i rusinske omladine, koji se te, 1979 godine, održao u Slavonskom Brodu.  Tada je rečeno kako ta omladina dolazi na seminare, ali  u svojim sredinama ništa ne preduzima u cilju očuvanja svoje kulture.  Tako je počelo. 

Inicijativa je naišla na punu podršku tadasnjeg predsednika Opštinskog komiteta Saveza Socijalističke Omladine Branke Prokop (poreklom rusinke) i takodje i tadašnjeg direktora Doma omladine “1. Novembar” u Sremskoj Mitrovici Dušana Ercegovca. Na zahtev Branke Prokop ja sam napisao Plan ili Obrazlozenje za osnivanje ukrajinske sekcije pri Domu Omladine.  Taj Plan smo podneli Opštinskoj konferenciji SSO.  U njemu sam obrazložio ovu inicijativu, tako da smo uskoro dobili zeleno svetlo na početak rada.  Ukrajinski ansambl je konstituisan kao sekcija Doma omladine. 

Probe su počele da se održavaju u holu Doma omladine, jednoj prljavoj, mračnoj i hladnoj prostoriji uz korepeticiju Slavka Prečepe.  Probe sam vodio ja, pošto sam u to vreme kao student, igrao u KUD “Maksim Gorki” u Novom Sadu.  Tamo sam i stekao prva znanja o ukrajinskoj narodnoj igri. 

Početak je bio zaista težak.  Kao prvo, većina mladih nije imala nikagvog igračkog iskustva, kao drugo, korepetitor, i pored svoje dobre volje, nije prisustvovao na svim probama, i kao treće, ljudi su sa skepsom gledali na naš rad, kružile su razne priče i ogovaranja, koja su verovatno odvratila jedan deo omladine od rada.

 

26. januar 1986.

Teško je sa ove distance setiti se svih detalja, kojih je u životu jednog ovakvog ansambla bezbroj.  Možda značajniji od ostalih su podaci o našim nastupima na “Crvenoj ruži” u Ruskom Krsturu.  Naša prva koreografija bio je “Hopak”, koji je bio zasnovan na jednostavnim figurama i formacijama, uglavnom onima koje sam naučio i video kod drugih ansambala.  Mlad i nedovoljno iskusan ansambl, ali sa bezgraničnim entuzijazmom,  nastupio je uz muzičku pratnju Slavka Prečepe.  Medjutim, taj nastup je ostao zapamćen po tome, što smo svima priredili prijatno iznenadjenje.  Bogdan Vislavski, koreograf “Maksima Gorkog”, mi je rekao da se nadao da će videti neki krnji ansambl dečaka i devojčica, a video je pravi ansambl od osam parova.  Mitrovica je izašla iz anonimnosti i inertnosti i iskoračila na široku scenu.  Bilo je to daleke 1980 godine. 

Na “Ruži” 1981 godine izašli smo sa koreografijom “Вечорниці”.  To je opet bila moja koreografija, u kojoj su se javili neki novi originalni elementi.  Takodje je po prvi put pevala i naša izvorna grupa.  Oni su na “Ružu” doneli deo stare Galicije zapevavši dve izvorne galicijske pesme.  Već sledeće godina sa istom takvom grupom pojavila se i Kula.  To je bio prvi uticaj, koji smo mi izvršili na ostala društva u Jugoslaviji.  Takvih će uticaja kasnije biti još. Inače, na toj drugoj “Ruži” nisam bio, jer sam sa “M. Gorkim” odputovao u posetu jugoslovenskim radnicima u Regenzburg, Nemačka.  Tamo smo imali dva nastupa, jedan u klubu, drugi na otvorenij sceni na festivalu zemalja, čiji radnici rade u Nemačkoj. 

Još bih se sa nekoliko reči osvrnuo na pesme, koje je negovala naša izvorna grupa.  Još u ranom detinjstvu, čuvši te pesme, osetio sam da postoji nešto daleko, za šta sam sudbinski vezan.  Kasnije sam sa sve većom pažnjom slušao te pesme, analizirao ih, naročito tekstove.  Oni su bili tolko jednostavni i neposredni, a ipak su sa ogromnim lirizmom i životnošću pričale o životu mojih predaka u Ukrajini.  Tada sam shvatio: ja pripadam tom narodu, koji je ispevao te pesme, ja osećam isto to i na isti način, jer je i moje psihičko biće sazdano na isti način kao i kod nepoznatog avtora.  To je ono moje, kroz te pesme nejlepše izražavam ono što osećam.  Kasnije sam čuo i neka mišljenja da su te pesme zastarele, da su “seljačke”, i t.d.  Nikad se nisam složio sa tim mišljenjima i smatrao sam ih mišljenjima “pokondirene tikve”.

 

27. januara 1986 g.

Naš sledeći nastup na “Ruži” (1982 g.) bio je korak napred, kako u pogledu izvodjenja, tako i u pogledu koreografije.  Igrali smo “Kolomejku” u mojoj koreografiji.  Pratili su nas momci: Cuca, Bendža, Miki, Cvele i Meda.  I oni su odpevali “Їхав козак за Дунай” I niko nije ni pomislio da oni nisu ukrajinci.  Roman Varenica, novinar radio Vukovara, počeo je sa njima da priča na ukrajinskom – oni su se samo zgledali. 

Sledeća sezona, 1982-83,  bila je karakteristična po tome, što je ansambl radio bez mene.  Bio sam u vojsci.  Pribojavao sam se te sezone.  Ali, ansambl se održao.  Na “Ruži” (1983 g.) su igrali “Pivtorak” i nije bilo loše.  Probe je vodio Emil, a ostali su pomagali. 

Posle mog povratka, (septembar 1983 g.) stvari su opet krenule svojim tokom.  Obnovio sam stari repertoar, i počeo da radim na novoj koreogrfiji.  Bio je to “Poltavskij tanec”.  Iako je ova koreografja bila lepša od ostalih, ja ni sa njom nisam bio do kraja zadovoljan.  Igrali smo je uz zapažen uspeh na Opštinskoj i na Zonskoj smotri a i na godišnjem koncertu Doma omladine.  Tada mi je i Dule Ercegovac čestitao.

 

30. januara 1986 g.

U jesen 1984 godine napunilo se tačno pet godina od osnivanja našeg ansambla.  Odlučili smo da taj jubilej svečano označimo.  Formirali smo odbor za proslavu i podelili zadatke.  U prvoj verziji proslave trebalo je se otvori izložba sa ručnim radovima, knjigama i ostalim izdanjimana na ukrajinskom jeziku, okrugli sto na temu “Ukrajinska kulture u SFRJ”, i koncert našeg ansambla.  Ovi prvi planovi su se kasnije sveli na razumnije okvire.  Održan je svečani koncert u Pedagoškoj akademiji a u holu je bila postavljena izložba sa našim priznanjima, isečcima iz novina, fotografijama i primercima narodne umetnosti.   Sve je bilo odlično organizovano i uopšte, taj koncert će nam ostati u uspomeni kao nešto najbolje, što smo dosada uradili.  Izložbu su pre podne postavili dekorateri i, po mišljenju većine, a i mom mišljenju, bila je sa ukusom uradjena.  Koncert je počeo u 19 h.  Sala se nije popunila, iako su bili štampani plakati.  Verovatno zato, jer je padala jaka kiša.  Na koncertu su učestvovali: “Kolomejka”, FA “Branko Radičević”, Olja Olear, trio sestara Timko, i narodni orkestar.  Program je bio lep i sadržajan.  Mnogi kažu da Mitrovica tako nešto još nije videla.  Pored nas, najuspešniji utisak su ostavile sestre Timko.  Njihovo je pevanje oduševilo publiku.  Konferansa je išla dvojezično.  Na srpskom Galja, a na ukrajinskom Ljupka.  Tog dana bio je i njen rodjendan.  Moj tata je posle rekao da je Ljupkin glas bio “kao melem”.  I zaista.  Za naše ljude, koji su bili u publici, koji možda nikad nisu imali prilike da čuju tako nešto, ovo je bilo pravo odkrovenje, podstrek za njihovo nacionalno osećanje.  Dok su one govorile, na sceni je stajao čitav ansambl, a ispred svih Nada (Ljahovič) i Nadica (Kaprocki) sa dva velika, lepa korovaja (hleba) na vezenim peškirima. 

Koncert je počeo “Pozdravnom igrom”.  Nada i Nadica su pevale, a mi smo iza igrali.  Jedina scenografija bio je veliki pano sa našim narodnim motivom.  Predhodno veče izradili smo ga Nadica, Ljupka i ja.  Sve je bilo sa merom i ukusom uradjeno. 

U to vreme direktor Doma omladine bila je Dušanka Zrilić.  Nekoliko puta ona je pokušala da podmetne nogu našem ansamblu, ali, na svu sreću, to joj nikad nije pošlo za rukom.  Nekoliko puta mi je rekla da su i Srbi i Hrvati narodi, koji imaju pravo da neguju svoju kulturu, pa zašto i oni nebi osnovali svoj ansambl.  

Zatim nas je primorala da organizujemo zajedničku pripremnu grupu.  (“Kolomejka” i “Branko Radičević”).  U prvi mah nisam shvatio da bi to trebao biti početak stapanja naša dva ansambla.  Posle godinu dana takvog rada ja sam joj otvoreno rekao da više nisam spreman da radim sa takvom grupom i da želim da osnujem samo našu pripremnu grupu.  Ona je to oštro odbila i, kad sam ja ostao pri svom, ona mi je zapretila, da će pozvati “treću osobu”.  Posle razmišljanja i razgovora sa drugima,  otišao sam kod nje i rekao da se ne uzbudjuje i da nećemo osnivati pripremnu grupu.  A u isto vreme pripremnu grupu smo već formirali i održavali prve probe.  Tako smo ono, što bi smo trebali raditi uz podršku njenu i drugih struktura, radili ilegalno. 

Jednom prilikom posle toga me je napala da je 90% ansambla religiozno i da mi moramo nešto učiniti da to ne bude tako.  Ja sam taj razgovor oštro prekinuo rekavši da u to nema pravo da se meša niko: niti ja, niti ona, niti bilo ko drugi.  Posle toga nismo više vodili takve razgovore.  Ni danas mi nije jasno da li je sve to radial na svoju ruku, ili uz nečiju podršku.  Kasnije je ona otišla za direktora pozorišta, a director Doma omladine je opet postao Dušan Ercegovac.  Nama su opet došli bolji dani, jer je Dule, kako je to i sam rekao, uvek sa simpatijama gledao na naš rad. 

Te iste godina, u februaru, smo po prvi put nastupili na balu u Zagrebu.  To nam je bio početak našeg izlaska na jugoslovensku scenu.  Igrali smo “Previtnej tanec”, “Kolomejku”, “Povzunec” i “Čobanske igre”.  Tamo smo nastupili i sledeće godine a nastupićemo i ove, tačnije za nedelju dana (8. februara 1986 g.) 

Tako smo ušli u 1985 godinu.  To je bila naša najuspešnija godina iz više razloga: imali smo nekoliko vrlo uspešnih nastupa, a i lansirali smo našu koreografiju ‘Ukrajinsku svitu”.  Vrlo uspešni nastupi su nam bili na smotrama.  Nismo se plasirali na pokrajinsku smotru, ali smo se svakako trebali plasirati, kako mi je to kasnije, na Petrovačkom zvonu, kazao Julijan Rac Miška (koreograf ansambla iz Ruskog Krstura).  Rekao je: “Moj ansambl se plasirao, ali vi ste bolji.” 

Na Petrovačkom zvonu smo nastupili uz puno predhodnih intervencija kod Petra Kiša, predsednika Organizacionog odbora.  Nastup nam je bio više nego uspešan.  Odigrali smo “Povzunec”, “Ukrajinsku svitu”.  U sivilu nastupa naših društava iz Hrvatske, naš nastup je zaista osvežio celu manifestaciju. 

Sledeći nastup je bio na “Ruži”.  Štefan Hudak, koji nas je video u Petrovcima, smatrao je da treba da nas stave na kraj, kao najbolji ansambl.  Vrlo uspešno smo nastupili iako bez violine.  Kasnije je na moju adresu stigla uplatnica sa 300.000 dinara i skromnim natpisom: ”Za najlepše izvedenu koreografiju na Ruži 1985 godine.”  Inače, odmah posle nastupa primili smo puno čestitki: od Ivana Terljuka, Bogdana Vislavskog, nekih momaka iz Kanade itd. 

Zatim je nastupila letnja pauza, i čim smo počeli na jesen da radimo, dobili smo poziv da odemo u Prnjavor na susret društava “Taras Ševčenko” iz Banja Luke, “Taras Ševčenko” iz Prnjavora, “Ivan Senjuk” iz Slavonskog Broda i “Kolomejke”.  Celo veče je bilo veoma uspešno.  Svi su pokazali ono najbolje što znaju.  Mi smo nastupili z “Povzuncem”, “Ukrajinsom svitom”, a nastupila je i naša izvorna grupa sa pesmama «Там на горі крута вежа» і «Червона калино чого в лузі стоїш».  Opet smo primili čestitke za igru. 

Sledeći uspešan nastup je bio u Bogatiću na smotri MZK “Sava”.  Nismo bili prvi, ali smo bili zapaženi.  I Dule je rekao da je više nego zadovoljan.  Nastupili smo sa istim programom kao i u Prnjavoru.  Sutradan su nas prikazali na drugom programu TV Beograd u hronici  Valjevskog regiona. 

Interesantno je da smo našu najuspešniju sezonu odigrali sa deset parova, a imali smo sedam momaka u vojsci: Pera Dušenjko, Slavko Čorni, Emil Ljahovič, Boba Ferger, Esad Kalač i Dragan Lemal.

 

23. februar 1986 g. Nedelja.

Od vremena kad sam uneo poslednje beleške u ovaj dnevnik, imali smo jos jedan uspešan nastup – 8. februara u Zagrebu na rusinsko-ukrajinskom balu.  Kako neko reče, uhvatili smo zadnji voz.  Naime, 11. januara, na balu u Slavonskom Brodu smo sreli Slavka Burdu i Ljupka me je nagovorila da sa njim porazgovaram o mogućnosti nastupa.  On je rekao da može pod uslovom da sami sebi platimo večeru.  Mi smo pristali.  Ispalo je tako da smo imali nešto skromniju večeru sa tim da platimo pola.  Sa nama su išle i sestre Timko.  Naš nastup je bio osrednji.  Nadica se iznenada razbolela pa je Sonja Milošević morala da za jedno veče nauči tekst.  Ona je odpevala najbolje što je mogla – ništa joj se ne može  zameriti.  Pored toga muzika je bila šuplja – bez Bendže.  “Svita” je bila daleko bolja jer smo igrom i vizuelnim utiskom popunili prazan prostor i skrenuli pažnju sa muzike. 

Na balu smo se upoznali sa Dubravkom Makaruhom.  Pohvalno je ocenila naš nastup.  Razgovarali smo na ukrajinskom jeziku.  Najviše je bilo reči o važnosti održavanja naše narodne tradicije, pogotovo one, koja je karakteristična za nas – potomke doseljenika iz Galicije.  Najavila je mogućnost da nastupimo pred učesnicima Univerzijade i na promociji njene monografije Lipovljanskih susreta.  To bi bilo nešto, što se samo poželeti može.

 

17. mart, 1986 g.

Dakle, bal u Kuli za mene je bio velika nepoznanica, s obzirom da o životu i radu “kuljanaca” nisam znao gotovo ništa.  Zadnji kontakt s njima imao sam kad je trebalo da odemo tamo s koncertom, ali nam nije uspelo.  Ponekad bi do mene doprle vesti o tome da su na “klimavim nogama”.  Ovo je bila prilika da se lično uverim. 

Otišli smo Ljupka i ja. Primili su nas lepo.  Osećala se želja da se o njima piše, a u isto vreme bili su ogorčeni, što Gabrijel Takač nije o njima pisao u “Novoj dumki”, odnosno o njihovom nastupu u Slavonskom Brodu.  Razgovarao sam sa Ljubomirom Korcebom – predsednikom društva, kao i sa Melanijom Korceba i Mihajlom Ščibanom.  Susreo sam se Pertom Kurmanom. 

Nazad do Novog Sada smo išli sa Ivanom Terljukom.  Bilo nas je šestoro u kolima, ali nam je bilo prijatno.  Pevali smo celim putem. 

9. marta smo imali snimanje za TV, odnosno to je bio direktan prenos – TV Novi Sad i TV Ljubljana.  Imali smo 2.5 minute i odigrali smo deo “Svite”.

 

27. juna 1986 g.

Ovaj zapis pravim posle nastupa na “Crvenoj ruži”.  To je bio nas sedmi i, po mnogima, naš najuspešniji nastup na “Ruži”.  Odigrali smo našu novu koreografiju “Vitajte v Karpatah” (Dobrodosli u Karpate), koju smo pre toga odigrali na Opštinskoj i Zonskoj smotri, a isto tako i na Godišnjem koncertu Doma omladine.  Po odluci žirija naš nastup je bio najuspešniji, pa je to i proglašeno na kraju.  Zavladalo je opšte oduševljenje.  Naterali smo Sašu da zasvira kolomejku i svi su počeli da igraju.  Pimili smo čestitke od mnogih ljudi, uz komentare “najbolji ste ansambl u Jugoslaviji” (Mikola Cap), “jedino ste vi dočarali karpatski temperament (Mihajlo Malacko), “perfektno” (neki novinar iz Djurdjeva), itd.  Posebno mi je bilo drago u svemu tome  što su igrači konačno dobili javnu satisfakciju za svoj rad.  Vest je objavljena i u “Sremskim novinama”, tako da je i “domaći teren” obavešten.  U svakom slučaju, jedan od naših ciljeva smo postigli: imamo kvalitet.  Da li smo postigli i drugi naš cilj: očuvanje ukrajinske nacionalne svesti – ne znam.  Delimično sigurno jesmo.  

I naravno, štampali smo majice sa nadpisom “Коломийка”.  I to je bilo nešto novo, dosad nevidjeno.  Iduće godine će se sigurno još neko pojaviti sa sličnim majicama. 

Svirali su nam Saša, Šime, Saša Petrović i ja – daire! 

Na “Ruži” je inače bilo i trnja.  Djurdjevčani su izveli neku rusku koreografiju.  Vrlo uspešno je nastupio kvartet sa Malackom.  Jedna od najuspešnijih tačaka. 

S ovim se naša sezona završila.  Iduca sezona mora biti u znaku očuvanja kvaliteta i organizovanja vlastitog orkestra.

 

16. mart, 1988 g.

Kada pišem ove redove, već odavno smo u Vukovaru, tačnije od septembra 1987 g.  Radim kao novinar u “Novoj dumki”. 

Ansambl “Kolomejka” je u medjuvremenu imao još jedan vrlo uspešan nastup na “Crvenoj ruži” sa koreografijom “Hopak”.  To je iglavnom moja koreografia i moje ideje, ali sam koristio neke elemente koje nam je postavio Robert Kljavin.  Bio je to praznik za oči.  Ja lično sam uživao jer smo opet dokazali naš najviši kvalitet.  Iz publike se čulo “bravo”.  Hteo sam, i izgleda uspeo, da napravim hopak a da ne bude već vidjen i dosadan, da bude pre svega lep, a zatim i atraktivan.  Uspeo sam!  Kad smo sa tom koreografijom nastupili na “Petrovačkom zvonu ‘87”, Nikola Zastrižni mi je prišao i rekao “Dodji da te zagrlim za ovo”.  Sve je to stvorilo utisak kod mene da je to izuztna koreografija.  Uostalom, to niko nije morao da mi kaže, i sam sam toga bio svestan. 

I posle te koreografije – krah!  Već se tada osetilo da je ovo poslednje što ova generacija daje, i kada smo počeli novu sezonu u jesen 1987, počele su i prve teškoće. Ja sam otišao u Vukovar, ali sam održavao probe svake subote u Mitrovici.  Teško su se okupljali.  Nije bilo niti jednog nastupa na vidiku pa nas je i to demoralisalo.  Pa i kad smo mislili da ćemo nastupiti na ispraćaju regruta, Dule je doveo folklore Svetlane Rudić iz Stare Pazove.  Tu mi je “pukao film” pa sam razpustio folkor i rekao da probe neće biti dok ih ne pozovem.  Pozvao ih nisam do dana današnjeg, sa Duletom sam se posvadjao preko telefona i tako je sve stalo.  “Kolomejka” više ne radi (januar 1988 g.). 

Ali, nedavno sam saznao da je Dule Ercegovac zvao Nikolu, mog brata, da ga nagovori da on preuzme ansambl.  On se koleba, ali ja to podržavam.  Ako je moguće održati kontinuitet, neka rade.  Mislim da imaju za to snage. 

A sada, posle svega, vidim da je moj osmogodišnji trud imao smisla.  Srce bi mi uvek zaigralo od radosti kad bih video naše momke i devojke obučene u ukrajinsku nošnju kako pevaju.  Pokazali smo da i mi ukrajinci možemo da napravimo vredne i dobre stvari, da ne moramo i ne želimo više da budemo inferiorni i drugorazredni.  Ako i samo zbog toga, nije mi žao svog uloženog vremena i truda.